Видици

ПЕСНИК МИРОСЛАВ МАКСИМОВИЋ О СУДБИНИ СВЕТА У КОЈЕМ НЕМА БОГА НИ ПОЕЗИЈЕ
У потрази за својим језиком
Сваки изворни становник Европе је Европљанин. Европа није само Европска унија. И није политика него култура, вера, етика и друге заједничке вредности. Домовина (држава) данас је главни, можда и последњи, бранилац посебности личности и народа. Дакле и бранилац културе, које нема без посебности. Зато „ваљак глобализације” културу сматра главном избочином на свом путу ка бесловесном и масовном потрошачком друштву, у којем, као што знамо, нема духа и поезије, тог врхунског израза аутентичности

Пише: Весна Капор
Фото: Архива саговорника

Песник, публициста, уредник. Трагач и културни посленик. И опет, после свега, песник. У свом опусу увек свевремен, спреман на оно зрно сумње у све, преко кога се велика поезија коначно и потврђује. Пратећи време и простор у историјским менама, бавећи се скривеним, Мирослав Максимовић открива значај малих обичних ствари. Бележи космос појединца у васколиком устројству постојања. Кроз најновију књигу Бол, сонетима ослобађа песничко ћутање и дуго потискивану свест једног народа.

„Ко ће о овоме написати песму?” кажете на једном месту. Да ли је то кључно питање, суштина света: огледати се у песми?
Није реч о томе да ли се свет огледа у песми, него да ли песма од нечега може да направи свет. Такозвана стварност нема с тим везе (односно има, али улога јој је пасивна), поезија је стварност. Иначе, то је реченица Стевана Раичковића. У августу 1972. седела су четири песника (Стеван, Радоња Вешовић, Рајко Ного и ја) у маслињаку на плажи Жањице, код Херцег-Новог, пијуцкала, мезила и разговарала. У једном тренутку, маслина поред нас с треском је пала. Сто и више година је расла и рађала и онда решила да се сруши у присуству песника. Као да је и она очекивала да ће песници од ње направити нову стварност. Стеван је одмах поставио питање које наводите, али прошло је готово четрдесет година док један од нас није написао песму о том догађају. Али то је већ ново време, маслине не падају у присуству песника, него у присуству трговаца дрвима.

ЗАРОБЉЕНИ У МАТЕРИЈАЛНОМ

Шта се у свету и поезији променило од Ваших првих збирки до сада?
Промене у поезији су оне које се у њој (и уметности уопште) одвијају откад постоји: један облик израза окоштава, из њега ниче нови. Сваки нови песник мора да нађе свој простор, да би био песник, и то је промена у поезији. Али нови песник не пада с неба, него је повезан са оним што је у поезији већ настало, тако да су промене у поезији исто што и промене у животу људи и природе: стално настаје нови живот, али све је то исти живот.
Међутим, промене у свету, то јест у друштвеном животу људи, разликују се, чини ми се, од промена у досадашњој историји. Читава историја човечанства је прича о стицању и губљењу слободе, борба за превазилажење ограничења материјалног света и ограничења организације људског друштва. Из те борбе настала су сва открића природних наука и сви закључци друштвених наука, увећавао се простор слободе. Значи, предводник човекове борбе за слободу био је човеков дух. Данас, међутим, све води материјални амбијент човековог живота, дух каска за њим. У том амбијенту, слобода је безгранична, али је у суштини уопште нема: заробљени сте, материјално је само по себи ограничено и не дозвољава никакав искорак на видике немогућег, што је зачин идеје о људској слободи. Без духа, који отвара те видике, слободе нема. Без духа, у људском друштву нема (суштински) онога што је човеков напор да превазиђе своја ограничења. Нема Бога. Па нема (суштински, у такозваном развијеном, богатом друштву) ни поезије. То не значи да је неће бити: нећу рећи да судбина човечанства зависи од судбине поезије, али ћу рећи да је судбина поезије индикатор судбине човечанства.

Какав је однос традиционалног и модерног био током времена у коме пишете? И како лично доживљавате и тумачите тај однос?
Ако се схватају као коначно утврђене категорије, у које се смешта све што је живо у књижевности, онда традиционално и модерно не служе ничему, осим књижевно-политичким расправама и надгорњавањима. Спољне карактеристике модерности и традиционалности – према њима, модерно је оно што није као оно што је било, а традиционално је оно што је као оно што је било – могу да се користе у тим расправама, али помоћу њих се неће доћи до суштине уметности. Шта је модерност, суштински, покушао сам да објасним примером Душана Радовића: он је један од утемељитеља модерног израза у савременој српској поезији не зато што је хтео да буде модеран, него зато што је имао потребу да изађе из окошталих и потрошених облика стварања, у којима више не може да се дише, и да дође до новог, свог језика. Исто се може рећи и за традиционалност: ако је аутентична уметност, она је рекреирање, односно ново стварање на основама старих облика – дакле, тражење новог, свог језика. Према томе, сврставање у традиционално или модерно није начин да се валоризује књижевно дело и да се истински тумачи. Уосталом, таква сврставања често су нетачна и површна. Да се вратимо Душану Радовићу: у његовом песничком делу има традиционалних фолклорних елемената, а то дело се узима као пример модерне поезије.

ИЗ ГЛАВЕ ЦИЈЕЛА НАРОДА

Имате песму „Вољење Србије”. Један сте од ретких који разумеју да је земља (држава) нешто више и трајније од политике и других страсти, и да може бити песничка тема?
У тој песми, цитирани су, односно уткани у текст, стихови Оскара Давича, Тина Ујевића, Јована Дучића, Владислава Петковића Диса и Доситеја Обрадовића. Они су нека врста коаутора и сви имају песме о Србији. Значи, нису у историји књижевности толико ретки песници са том темом, Ваша констатација би више могла да се односи на данашње време. Занимљив је, у вези с тим, један детаљ: кад се погледају датуми настанка песама поменутих песника, види се да је то било време са надом. Можда данас таквих песама има мање јер и наде има мање.
Зашто би данашњи песник могао да има интересовање за патриотске теме? Па, догодило се, следом актуелних збивања, да је домовина-држава главни, можда и једини и последњи бранилац посебности појединаца и колектива/народа. То значи и бранилац културе, које нема без посебности. Ваљак такозване глобализације – у том процесу, осим позитивних момената, скривена је и гола експлоатација слабих – настоји да поравна све разлике, и индивидуалне и националне. Главна избочина-сметња на путу тог ваљка је култура, и зато он настоји да у њој уклони све разлике и уклопи је у амбијент масовног потрошачког друштва. У коме, као што знамо, нема поезије, као врхунског израза посебности, аутентичности. Певајући, дакле, на патриотске теме, песник пева у одбрану поезије. При том, подразумева се да је добра патриотска песма пре свега добра песма. Ако је лоша, не доприноси ни патриотизму, ни поезији.

Цртање стварности збирка је блиска новијим догађајима. У њој се промишља савремени свет, политика, историја? Лично и национално, паралелно?
Та књига (то је бољи назив него „збирка” – јер углавном пишем књиге, а не правим збирке од песама написаних у периоду од претходне књиге) настала је између 2008. и 2011. године. Значи, написана је у Голупцу, у коме практично живим од 2008, остајући и даље формално становник мог града-завичаја Београда. И зато, јер сам могао да гледам Србију изнутра, а не из београдске даљине, та књига, по мом мишљењу – које је, можда, и илузија – сва је о Србији данас. Зато је у њој много „коаутора”, људи различитих занимања, образовања, пола, живих и мртвих – који су ми на разне начин помогли у писању појединих песама. Док сам писао, знао сам да су ми они потребни, али нисам знао зашто. Кад је књига објављена, Марко Паовица је објаснио, и мени, да је то начин да се каже да је књига „из главе цијела народа”.

ИСТОРИЈА, ЖИВОТ, ПОЕЗИЈА

Песма „Дување ветрова” сведочи о нечему важном, без патоса: „... ако сте Србин/ тик уз срце Европе/ ако сте радознали/ као сваки Европљанин...”?
Питање сугерише мој непеснички одговор о односу Срба и Европе. Па, ево. Срби су Европљани, исто као и сви други становници Европе. Различити од неких других, пре свега због своје историје, али ни мање ни више Европљани од других. Европа није само Европска унија, како нам сугерише уобичајени политичко-медијски говор, Европа је од Атлантика до Урала, како је њене границе дефинисао Де Гол. Европа је, дакле, пуна културних, верских, економских и политичких различитости, а јединственом може да је учини само жеља свих европских народа да заједно, договором, успостављају складне међусобне односе и, затим, односе са осталима у свету. За то су им потребне наднационалне организације, али само као координација, а не и као политичка власт. Главни данашњи проблем Европске уније је што се превише заснива на политици, а премало на заједничким европским вредностима. Није успела, чак, да несумњиву заједничку вредност као што је хришћанство стави у свој статут. Зато ми морамо да учвршћујемо своју државу без обзира на Европску унију, да о Европи размишљамо као сфери културе, а о Европској унији као сфери политике. Свако од нас је, ваљда, свестан да Европска унија о нама размишља искључиво политички; вредности, такозвана „поглавља”, само су згодан изговор, али нису пресудне: доказ је низ земаља које су примљене у ЕУ у тренутку када су биле далеко испод свих стандарда које данас испуњава Србија, значи примљене су због политике а не због европских вредности.

Може ли песник избећи историју колективног, историју народа?
Може ли било који човек избећи историју? Не може. Од историје не можете да побегнете, нема буџака у који се можете сакрити. Зато што је историја живот. Живот тече својим током, хаотичним и непредвидљивим, а историја постаје онда када покушамо да том току дамо смисао, да га систематизујемо и успоставимо неки ред. Ту се историја и поезија додирују, и одмах разилазе. Обе имају однос са животом, али потпуно различите врсте. Историја показује, фактима и документима, шта је и како било у животу, а поезија ништа не показује, она је доживљај. Песник не може избећи свој живот, а његов живот је и историја (његовог) народа, али он од живота прави поезију, нов живот, а не описује протекли живот, као што чини историја. Више пута сам наводио, као пример односа историје и поезије, Раичковићев сонет „На септембарској плажи у Херцегновом 1991. године”: историја има своју, документовану причу о том добу у том крају, али његову суштину много боље ћемо осетити из доживљаја у Стевановом сонету. Слично се може рећи и за моју књигу Бол – претпостављам да је она била повод за ово питање.

У књизи Бол, у пратећем тексту, видимо да је потиснута траума, мајчина, расла у Вама цео живот?
Бол је дошао до мене случајно, стицајем низа околности. Али је, очигледно, припреман, на несвесном нивоу, веома дуго. Један паметан човек је рекао: коинциденција је начин Бога да сакрије своје присуство. Немам томе шта да додам. А што се тиче друштвеног контекста, мислим да и код Срба сазрева свест о геноциду који су претрпели у XX веку. Дакле, не да причу о томе потискујемо у заборав, тобож због будућности, нити да је стављамо на ратне заставе освете, него да негујемо свест о њој – кроз образовни и културни систем – да буде присутна у нашем животу, и практично и симболички, јер је она неопходан елеменат основе наше будућности. Прича о будућности има смисла само ако се ослања на елементе прошлости, ако тако гради дигнитет властитог бића, иначе је само празна политичка прича о празној будућности која и доноси само празнину, а не пун живот.

***

Круг
Мирослав Максимовић рођен је 1946. у Његошеву, у Бачкој, од оца Мила, са Дрине, и мајке Стоје, са Уне. Од рођења живи у Београду, али је краће периоде провео у Сарајеву, Загребу, Книну и, сада, Голупцу. Радио је у Књижевној омладини Србије, Удружењу књижевника Србије, БИГЗ-у, био у редакцијама „Књижевне речи”, „Књижевности”, „Бестселера” (главни уредник). Објавио је десетак књига поезије (прву, „Спавач под упијачем”, 1971, последњу, „Бол”, 2016), три књиге есеја. Добио је све значајне српске награде за поезију, а ове године, за „Бол”, чак пет њих награда.